Ђурђевак зелени свима осим мени…
Историјска брука у скупштини- 166 посланика ПРОТИВ резолуције о Јасеновцу!
Када човек сагледа сву пропаст и сву палост наше свести, наше власти, свих наших институција, јер на ово нико не реагује….
Дође “нормално”, расправљати о броју жртава хрватског-наци-усташког логора у Јасеновцу, умањивати их…Али није нормално ћутати, и још трагичније, тачније, равно је злочину, прећутати и неизгласати резолуцију о Јасеновцу, о жртвама, о јамама.
О холокаусту над Србима, о побијеним Јеврејима и Ромима , као и свима који су се противили НДХ-фашистичкој творевини Хрватској…
Не може се ћутати о жртвама ! Тито је прећутао и прогонио оне, читај - комисију, коју је сам одредио, пре тачно 61 год, . У тој комисији која је основана 1964г., а предводио је др Слободан Живановић, била су још два Сливенца и један Хрват из Сарајева. Откривано је, сондирано, око 730000 до 750000 Срба , преко 80000 Јевреја и преко 50000 Рома. Ако у хрватском сабору полемишу и изврћу руглу српске жртве, говорећи како како су Срби радо ишли у логор а деца уживала, и пази апсурда, “стицала образовање” итд, разумљиво је то.
Они су за “ дом спремни” тј усташоидни. Питање је сад, за шта су наши сабрани у Скупштини Србије , посланици спремни. Дал да подрже оне , сусједе, кој су “ за дом спремни”!? Или што је још горе, да по трећи пут одбију, да се само стави на разматрање , “РЕЗОЛУЦИЈА О ЈАСЕНОВЦУ”!
Чак, не може ни да се расправља, о резолуцији о српско-јасеновачком холокаусту!?
О небројано јама, река, језера, Јадранског мора, где су Хрвати-усташе убијали и бацали Србе!
Данас, када нема више Тита, намеће се питање, ко влада Скупштином Србије?! Ко им наређује шта ће усвојити ил не, у скупштини.
Политика је то.
Ал ко им брани, да говоре о Јасеновцу, и жртвама усташким?!
Е то је злочин раван самом Јасеновцу.
Не служи им на част!
А, да је немају, сведочи и ово мучно сазнање. Немају части ни они, а немају је тек они који им наређују.
Гласачи, читај посланици, имају одговорност тј кривицу, учествовања у срамном гласању, као и затварања очију на ужасан геноцид.
А они који им командуј, имају командну одговорност. Наши властодршци имају историјску срамоту, у покушају затирања истине али и служења неким другим “газдама”, којиа су српске жртве неважне, као да се никад нису ни догодиле.
Зато овакав злочин, буди сва чула и жељу и одговорност, да се о Јасеновцу и многим јамама и местима, где су Срби убијани, сведочи, да се никад не заборави! Не може се ћутати , насушна је потреба сведочити. То је светиња…
Зато се и налазимо у оваквом безнађу, моралној и духовној кризи. Није нам јасно зашто смо прогнани са вековних огњишта. Зашто нас и сада воде тј заводе разне политике и идеологије. А ми, ћутимо на злочине над нашим родом, ево већ 80 година. Трагедија која траје. Ћутати се не може. Не може се ћутати на десетине хиљада убијене деце, нејачи, жена, деце. Не може се ћутати на убијене у најјачем стваралачком добу.
Не може се ћутати јер се то поновило и 1995 у “ Бљеску и Олуји”.
Не може се ћутати, јер се то догађа на микро ниво свакодневно.
Од Сплита до Загреба. Од некаквих момака у црном, којима сметају српски фолклораши, ватерполисти, кошаркаши. Којима смета српско писмо ћирилица, језик, српско име. А с дрге стране, нису ћутали наши великани.
Велики Владика Његош, Св. Владика Николај, Преподобни Јустин Ћелијски, Дучић, Шантић и многи други. Нису ћутали ни блаженог покоја митрополит Амфилохије и Владика Атанасије…
А опет, Сава Шумановић је ћутке поднео своје мучење од усташких зликоваца.
Страц Вукашин је зликивцу који га је секао, комад по комад тела, мирно рекао:” само ти синко ради, свој посао”.
Многи наши митрополити, епископи,свештеници, монаси, ћутали су, чврсто стојећи испред своје цркве, вере, народа, подносећи страдање и смрт од усташких зликоваца.
А било је оних и који су певали.
Члан сарајевске Слоге, како сведочи, чувени академик и логораш у Јасеновцу, др Жарко Видовић, сведочи да је један сарајлија испевао пјесму “Ђурђевак зелени, свима осим мени”, када су Хрвати, Србе повели на тзв “ђурђевдански уранак”.
Према његовим ријечима, на путу према казамату заточеници у вагонима без хране и воде почели су да падају у кризе због страха и неизвјесности.
,,На вагонима је писало: 7 коња или 40 војника, а нас су смијештали по 200 људи у један вагон, тако да у њима није било мјеста ни за стајање, а камоли за сједење. Није било ни довољно ваздуха, а о води и храни и да не говоримо” – свједочио је Жарко Видовић.
У општем хаосу, један од њих, за кога се тврди да је био члан сарајевске “Слоге”, из поноса и пркоса, први пут је запјевао ,,Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!”.
Усташе су затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору, збијени једни до других.
Од 3.000, колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло 2.000 душа, а њих две стотине је на крају рата преживјело тортуру( преузето са РТВ СРПСКА РАДИО ТЕЛЕВИЗИЈА)”.
Ми више не можемо ћутати! Молим се драгом Богу да памтимо и памети имсмо и не заборављамо!
Јер грех заборава, биће наше проклетсво и срамота.
Александар Саша Ђурђевић, протојереј
Коментари
Постави коментар